Mnogi se dive Zlatanu Ibrahimoviću zbog svega što je postigao, kao i što još uvek igra fudbal iako je odavno zašao u petu deceniju života. Ipak, mnogi ga znaju kao lava, kao nekog ko veoma retko plače i pokazuje emocije. Ipak, sada se izgleda i to promenilo.

Naime, ovaj švedski fudbaler je otkrio svoje najteže trenutke iz života u razgovoru za "Koriere delo Sera", a mnogi ne znaju da mu je pre sedam godina preminuo brat Sapko.

- Moj otac je jako patio zbog rata u Jugoslaviji. Svakog dana dobijao je vesti o tome kako je neko koga on zna poginuo. Pomagao je izbeglicama. Mene je uvek pokušava da zaštiti od svega toga. Kad mu je umrla sestra u Švedskoj, nije mi dao da idem na njenu sahranu. Ali kad je umro moj brat Sapko od leukemije, otišao sam. Brat me očekivao, izdahnuo je preda mnom. Pokopali smo ga po muslimanskim običajima. Otac nije pustio ni suzu. Sutradan je otišao na groblje i plakao od jutra do večeri. Sam - počeo je šokantnu ispovest Zlatan i dodao:

- Ne vjerujem u Boga. Samo u sebe. Tako sam naučio mržnju prema sebi pretvoriti u oružje.

Potom je opisao sebe kao dečaka.

- Kao dete bio sam težak, problematičan. Čim sam se rodio, babica me ispustila sa metar visine. Ceo život je bio težak. U školi sam bio drugačiji; drugi su bili plavi, sa svetlim očima i normalnim nosevima. Ja sam bio taman, sa velikim nosom. Govorio sam drugačije od njih, kretao se na drugačiji način. Roditelji mojih školskih drugara potpisivali su peticiju da me izbace iz razreda. Uvek me pratila mržnja. I na početku sam reagovao loše. Izolovao sam se. Kasnije sam naučio kako da patnju i mržnju pretvorim u snagu.

"Ja sam Šveđanin, ali i mešanac"

Znao je Zlatan kako sebe da predstavi Italijanima.

- Ja sam Šveđanin, ali i mešanac. Majka mi je Hrvatica, katolkinja, a otac iz BiH i musliman, a iako sam najveći deo karijere proveo u Italiji, najranija sećanja vezana su mi za Jugoslaviju. Vodili su me tamo, autom i vozom. Još je bio komunizam. Drugi svet.