Danas se navršava 23. godišnjica agresije NATO na Srbiju, odnosno tada Saveznu Republiku Jugoslaviju, koja je počela 24. marta 1999. godine, a trajala je 78 dana. 

Formalno, naredbu je, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, što je bio presedan, tadašnjem komandantu savezničkih snaga, generalu SAD Vesliju Klarku, izdao generalni sekretar NATO Havijer Solana.

Klark je docnije u knjizi "Moderno ratovanje" napisao da je planiranje vazdušne operacije NATO protiv SRJ "sredinom juna 1998. uveliko bilo u toku" te da je završeno krajem avgusta te godine.

NATO agresiji prethodile su neiskrene navodno ponude međunarodne zajednice. Lestvica zahteva, kako je potvrdila i Medlin Olbrajt, podizana je svakodnevno, kako bi Srbija bila optužena da nije prihvatila sporazum.

Prema Vladislavu Jovanoviću, ideja o bombardovanju već tada je bila stara desetak godina, još od vremena kada je Bob Dol u Prištini obećao nezavisnost. Bil Klinton, tada predsednik SAD, delegaciji američkih Srba rekao je da ono što je ponuđeno Miloševiću ni on ne bi potpisao. Sličan komentar je docnije izneo i Henri Kisindžer.

SAD su tokom Hladnog rata izvršile više od 40 vojnih intervencija širom sveta, a posle 1991. sličnih vojnih akcija je bilo neuporedivo više.

SRJ je napadnuta kao navodni krivac za humanitarnu katastrofu na Kosovu i Metohiji (neposredni povod bili su događaji u Račku, odnosno opravdanje) kao i neuspeh pregovora o budućem statusu pokrajine koji su vođeni u Rambujeu i Parizu .

U stvarnosti, bila je to podrška terorističkoj organizaciji kosmetskih Albanaca, tzv. OVK, koja je do tada već počinila brojne zločine.

Nakon što je Skupština Srbije potvrdila da ne prihvata odluku o stranim trupama na svojoj teritoriji i predložila da snage Ujedinjenih nacija nadgledaju mirovno rešenje sukoba na Kosovu i Metohiji, NATO je 24. marta 1999. u 19.45 časova započeo vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom, na više mesta u Srbiji i Crnoj Gori.

Devetnaest zemalja NATO započelo je bombardovanje sa brodova u Jadranu, kao i iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji.

Najpre su gađani protivvazdušušna odbrana i drugi objekti Vojske Jugoslavije, i to u Prištini, Batajnici, Beogradu (Rakovica, Straževica), Mladenovcu, i drugde.

Prema podacima Ministarstva odbrane Srbije tokom vazdušne agresije NATO ubijeno je 2.500 civila, među njima 89 dece i 1.031 pripadnik Vojske i policije. Prema istom izvoru, ranjeno je oko 6.000 civila, od toga 2.700 dece, kao i 5.173 vojnika i policajaca, a 25 osoba se i danas vodi kao nestalo.

Prema navodima srpskih stručnjaka, do 10. juna zabeleženo je 18.168 avio poletanja. Po NATO izvorima, naleta je bilo 38.004, od toga 10.484 vatrenih dejstva, dok su ostalo bila izviđanja, avaksi, tankeri. U dejstvima je u prvo vreme učestvovalo dnevno oko 70 borbenih aviona, da bi docnije taj broj bio i oko 400 svakodnevno.

Ratni gubici NATO u ljudstvu i tehnici nikada nisu obelodanjenii. Tadašnje vlasti u Beogradu su tvrdile da je oboreno više desetina letelica, što nikada nije potvrđeno.

Ruska agencija APN objavila je da je NATO izgubio preko 400 vojnika i preko 60 letelica, dok je američki predsednik Bil Klinton naveo u govoru" 10. juna 1999. da NATO nije pretrpeo "nikakve žrtve".

U Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu čuvaju se ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica, krstarećih projektila. Letelica F 117, takozvani "nevidljivi" do tada simbol superiornosti američke tehnologije, završila je u njivi u ataru sremskog sela Buđanovaci. Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 sedmica agresije nije našao na meti. NATO je izvršio 2. 300 udara i bacio 22. 000 tona projektila, među kojima 37. 000 zabranjenih kasetnih bombi i onih punjenih obogaćenim uranijumom. Osim napada sa brodova u Jadranu, kao I iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, operacije su izvršavane iz baza u zemljama Zapadne Evropi i SAD.

Razoren je veliki deo infrastrukture, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, hramovi, odnosno crkve i manastiri. Razoreno je oko 50 odsto proizvodnih kapaciteta Srbije. O materijalnoj šteti koja je naneta tokom NATO agresije izneti su razliciti podaci.

Tadašnje vlasti u Beogradu procenile su je na približno stotinu milijardi dolara, grupa ekonomista G17 procenila je štetu na 29,6 USA dolara.

U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25. 000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno.

Razorena je ambasada Kine u Beogradu 7. maja 1999. Zgrada RTS u Beogradu uništena je 23. aprila. Poginulo je 16 osoba i isto toliko ranjeno. Zdanje RT Vojvodine, tada Televizija Novi Sad pogođena je srušena 3. maja 1999, na Međunarodni dan medija.

Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, a snage NATO su prvi put upotrebile i takozvane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema. Posledice po zdravlje stanovništva I ekološke posledice praktično su nemerljive.

Posle teških pregovora i pritisaka, bombardovanje je okončano potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999, da bi tri dana potom počelo povlačenje snaga SRJ sa Kosova i Metohije. Sporazum je odredio povlačenje vojno bezbednosnih snaga SRJ sa Kosova i Metohije, i uspostavljanje UNMIK-a, misije Ujedinjenih nacija. Pošto je generalni sekretar NATO-a 10. juna 1999. izdao naredbu o prekidu bombardovanja, poslednji projektili pali su na području sela Kololeč (nedaleko od Kosovske Kamenice), u 13.30 sati. Bio je to 79. dan NATO agresije na Srbiju (SRJ).

Tog dana Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244, u pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika u sastavu misije KFOR, iz 36 zemalja, sa zadatkom da čuvaju mir, bezbednost, kao i da obezbede povratak izbeglih.